Iako kampanja nije bila posebno usmerena na sportistkinje, izrazito seksualizovan prikaz Sweeney podstakao je žene na društvenim mrežama da se suprotstave kulturi u kojoj se žene prečesto prvo procenjuju prema izgledu, a tek onda prema svojim dostignućima.
Sportistkinje sve češće koriste društvene mreže kako bi pokazale za šta su njihova tela zaista sposobna, objavljujući snimke iz boksa, rvanja, bodibildinga, atletike, triatlona, maratonskog trčanja i drugih fizički zahtevnih sportova koji se tradicionalno povezuju s muškarcima. Njihova poruka je jednostavna: žensko telo ne treba prvenstveno procenjivati prema tome kako izgleda, već prema onome što može da postigne. Sportistkinje se godinama suočavaju s komentarima o svojoj težini, mišićima, kosi, koži i odeći, dok se o njihovim muškim kolegama daleko češće govori kroz njihove nastupe i rezultate.
Ovo pitanje posebno je važno među mlađim devojčicama. Istraživanja su više puta pokazala da zabrinutost zbog slike o sopstvenom telu može biti jedan od glavnih razloga zbog kojih devojčice tokom adolescencije odustaju od sporta. Prema organizaciji Women in Sport, 64% devojčica uzrasta od 7 do 16 godina kaže da je zabrinuto zbog svog tela, dok je slika o sopstvenom telu među faktorima koji mogu doprineti tome da devojčice postaju manje fizički aktivne kako odrastaju. Pritisak nije ograničen na vrhunske sportistkinje: devojčice mogu steći osećaj da su previše mršave, previše mišićave, prekrupne ili jednostavno nedovoljno ženstvene da bi se bavile određenim sportovima.
To je dovelo do sve snažnijeg pokreta među sportistkinjama koje žele da ponovo preuzmu kontrolu nad razgovorom o svojim telima. Umesto da skrivaju mišiće ili se izvinjavaju zbog fizičkih promena koje dolaze s treningom, žene sve češće samu snagu predstavljaju kao nešto što treba slaviti.
Ta poruka posebno je snažna u sportovima kao što su boks, rvanje i bodibilding, gde su se takmičarke kroz istoriju morale suočavati sa stereotipima da njihovo telo ili izgled na neki način nisu spojivi sa ženstvenošću.
Rasprava otvara i pitanje ko ima pravo da govori o ženama u sportu. Neki kritičari kampanje sa Sweeney tvrdili su da ona, kao glumica, a ne sportistkinja, ne bi trebalo da bude predstavljena kao glas koji zastupa žene u sportu. Drugi ističu da problem prevazilazi jednu poznatu ličnost ili jednu reklamu: pravi problem je kultura u kojoj ženska tela i dalje ostaju marketinško sredstvo, dok se sportistkinje istovremeno nastavljaju boriti da se njihova dostignuća shvataju jednako ozbiljno kao dostignuća muškaraca.
Za žene u sportu ravnopravnost znači više od samog prava da se takmiče. Ona znači da sportistkinje dobijaju jednaku pažnju zbog svojih rezultata, medalja, rekorda i nastupa, bez pretvaranja njihovog izgleda u dodatno merilo uspeha. To znači i stvaranje više prilika za devojčice da se uključe u sportove koji se i dalje često smatraju „muškim“, kao i da medalja koju osvoji žena donosi isto priznanje i poštovanje kao medalja koju osvoji muškarac.
Za Zapadni Balkan ova rasprava ima dodatni značaj. Region se i dalje suočava s duboko ukorenjenim rodnim stereotipima i nejednakostima koji su oblikovali način na koji se žene doživljavaju u javnom životu, obrazovanju, nauci, biznisu i sportu. Ako jedna kampanja može izazvati tako snažnu reakciju u društvima u kojima je rodna ravnopravnost već decenijama u središtu javne rasprave, postavlja se pitanje šta treba očekivati u regionu koji još radi na rušenju mnogih istih stereotipa.
Odgovor ne bi trebalo da bude odustajanje, već još veća odlučnost. Širom Zapadnog Balkana žene sve snažnije ostavljaju trag u sportu, nauci, biznisu i drugim oblastima u kojima su tradicionalno dominirali muškarci, a taj napredak ne bi smeo biti ugrožen povratkom na ideju da je izgled žene važniji od njenih dostignuća.
