Žena uđe u prostoriju. Pre nego što iko čuje šta ima da kaže, šta zna ili šta je postigla, velika je verovatnoća da je neko već primetio kako izgleda. Da li je lepa? Da li je privlačna? Kakva joj je kosa? Ima li previše šminke? Jesu li joj nokti sređeni? Ko je dizajnirao odeću koju nosi? I nekako, tek posle svega toga dolazimo do važnijeg pitanja: Koliko je dobra u onome što radi?
Ovo nije stvar jedne zemlje, jedne generacije ili jednog određenog tipa društva. Bilo da je žena diplomatkinja, lekarka, advokatica, novinarka, naučnica, sportistkinja ili poslovna rukovoditeljka, njen izgled može postati deo razgovora na način na koji se to kod muškaraca retko dešava. Muškarac može da uđe na važan sastanak i jednostavno bude ocenjen na osnovu onoga što govori i radi. Žena može da uradi potpuno isto, a da ljudi ipak prvo raspravljaju o njenoj kosi, težini, odeći ili šminki, pa tek onda o njenim profesionalnim sposobnostima.
I nema ničeg lošeg u tome da žene vode računa o svom izgledu. Nema ničeg lošeg u šminki, lepoj odeći, manikiru, visokim potpeticama, kratkoj kosi, dugoj kosi ili bilo kojem drugom načinu predstavljanja sebe. Problem nije lepota. Problem je pretpostavka da lepota treba da bude prvo što primetimo kod žene i, ponekad, najzanimljivije što o njoj možemo da kažemo.
Izgled žene je, na kraju krajeva, njena stvar. Lepota je subjektivna i ne postoji univerzalni standard prema kojem se nečija vrednost ili privlačnost mogu meriti. Što je još važnije, ništa od toga ne govori nam da li je ona inteligentna, sposobna, ljubazna, ambiciozna, duhovita, kreativna, disciplinovana ili dobra u svom poslu.
Dvostruki standard postaje još očigledniji kada žene uđu u oblasti koje se tradicionalno povezuju s muškarcima. Žena koja prati fudbal još se ponekad doživljava kao neobična kombinacija: ako previše zna o igri, ljudi pretpostavljaju da mora biti „muškarača“. Od žene koja radi kao mehaničarka očekuje se da izgleda na određen način, kao da su popravljanje motora i crveni lak za nokte na neki način međusobno nespojivi. Ali zašto bi bili?
Dvadeset prvi vek već je pokazao koliko su mnoge od tih pretpostavki zastarele. Žene su sve prisutnije u nauci, tehnologiji, inženjerstvu i matematici, kao i u politici, biznisu, medicini, pravu i bezbrojnim drugim oblastima. Osnivaju kompanije, sprovode istraživanja, vode institucije, profesionalno se takmiče i ulaze u zanimanja koja su nekada bila gotovo isključivo muška.
Taj napredak ne bi trebalo da znači da se pretvaramo kako je svaki problem nestao. U nekim delovima sveta žene se i dalje suočavaju s ograničenjima u obrazovanju, zapošljavanju, zdravstvenoj zaštiti, slobodi kretanja i osnovnoj samostalnosti. Dečji brakovi, diskriminacija i rodno zasnovano nasilje ostaju ozbiljni problemi koji zaslužuju pažnju. Ali upravo zato što je u mnogim delovima sveta ostvaren toliki napredak, vredi se zapitati zašto tako osnovan dvostruki standard i dalje opstaje u svakodnevnom životu.
Muškarci, naravno, nisu potpuno pošteđeni procenjivanja na osnovu izgleda. Ali razgovor je obično drugačiji. Kada se političar, advokat ili poslovni rukovodilac pojavi u javnosti, mnogo je verovatnije da će ljudi govoriti o njegovim odlukama, argumentima ili profesionalnim rezultatima nego o tačnoj nijansi njegove košulje, obliku njegovog tela ili tome da li mu frizura pristaje.
Ništa od ovoga ne znači da muškarce i žene treba tretirati kao potpuno različita bića, niti da je svaki komentar o izgledu žene automatski uvredljiv. Kompliment je kompliment, moda je moda, a privlačnost je normalan deo ljudskog života. Poenta je jednostavno u tome da izgled ne bi trebalo da bude polazna tačka kroz koju razumemo žene.
Žena bi trebalo da može da bude lepa, a da lepota ne postane njena presudna osobina. Trebalo bi da može nekome da bude neprivlačna, a da to ne umanjuje njenu vrednost. Trebalo bi da može mnogo da vodi računa o tome kako izgleda ili da joj za to uopšte nije stalo. Savremene žene treba da mogu istovremeno da budu tradicionalno ženstvene i izuzetno sposobne.
