Početak školske godine sve više postaje sezona kupovine, a ne samo povratak u učionicu. Nove sveske, pernice, rančevi, odeća, patike i bezbroj drugih stvari pune spiskove za kupovinu, dok društvene mreže i reklame neprestano stvaraju utisak da deci svakog septembra treba nešto novo, bolje ili skuplje. Ali da li detetu zaista treba drugačija olovka za svaku priliku ili bi jedna olovka, jedna hemijska, gumica i osnovni pribor bili sasvim dovoljni?
Za roditelje, međutim, pitanje retko ostaje tako jednostavno. Kupovina školskog pribora može doneti sasvim drugačiju vrstu pritiska: ne samo Šta mom detetu treba?, već i Da li će to biti dovoljno dobro? Dete može imati potpuno ispravne patike ili ranac, ali ako njegovi školski drugovi nose određeni brend, nešto jeftinije odjednom može postati izvor neprijatnosti ili čak podsmeha. Isto se može dogoditi sa odećom, telefonima, modnim dodacima i drugim stvarima koje imaju malo veze sa obrazovanjem, ali mogu postati iznenađujuće važne u društvenom svetu deteta.
To otvara pitanje da li bi škole trebalo da podstiču određeni minimalni standard. Može li se očekivati da svako dete ima osnovnu opremu potrebnu za ravnopravno učešće, a da se učionica ne pretvori u takmičenje u tome ko ima najskuplji ili najupečatljiviji pribor? Istovremeno, teško je propisivati šta porodice kupuju svojoj deci. Imati više od minimuma samo po sebi nije problem i dete ne bi trebalo da se oseća krivim samo zato što njegovi roditelji mogu da priušte nešto dodatno.
Uniforme se često predstavljaju kao jedno od mogućih rešenja. Ako svi nose istu odeću, vidljive ekonomske razlike postaju manje očigledne, barem tokom nastave. Ali uniforme te razlike ne mogu potpuno da uklone. Deca će i dalje primetiti čije su cipele, ranac, telefon ili odeća za vikend skuplji. Još važnije, možda pravi cilj ne bi trebalo da bude da sva deca izgledaju isto, već da nauče da materijalne stvari ne bi trebalo da određuju nečiju vrednost.
Ista odgovornost zato pripada roditeljima, nastavnicima i samoj deci. Roditelji ne bi trebalo svakoj kupovini da pristupaju sa strahom da će pogrešan brend njihovo dete učiniti nepopularnim, dok deca postepeno treba da nauče da prijateljstvo i prihvatanje ne bi trebalo da zavise od toga šta neko nosi ili ima sa sobom. Škole mogu pomoći stvaranjem okruženja u kojem se razlike prihvataju, ali ne postaju razlog za isključivanje ili podsmeh.
Na kraju, povratak u školu ne mora biti sezona u kojoj je najvažnije imati najnoviju, najveću ili najskuplju verziju svega. Školska torba puna nepotrebnih stvari ne može od deteta napraviti boljeg učenika, kao što ni brendirane patike ne mogu nekoga učiniti boljim prijateljem. Možda pravi izazov nije u tome da pronađemo način da svako dete ima iste stvari, već da ih naučimo da različite stvari koje poseduju ne čine ljude različitima po vrednosti.
