Koliko osobu u koju izrastemo određuju porodica u kojoj smo rođeni, sredina u kojoj odrastamo i vrednosti kojima nas uče? A koliko toga proizlazi iz naše ličnosti, iskustava i odluka? Ovo pitanje generacijama zaokuplja psihologe, istraživače i obične ljude, a teško je očekivati da na njega postoji jednostavan odgovor koji važi za sve.
Na Zapadnom Balkanu, gde porodične veze, vaspitanje i očekivanja zajednice često imaju važnu ulogu u oblikovanju identiteta, ljudi se neretko, posmatrajući nečije ponašanje, pitaju kako je ta osoba postala ono što jeste. Neka deca odrastaju u teškim okolnostima, ostanu bez roditelja ili žive u nestabilnim porodičnim prilikama, a ipak izrastu u saosećajne odrasle ljude koji grade odnose pune ljubavi i svojoj deci pružaju siguran dom i podršku. Drugi odrastaju okruženi ljubavlju, stabilnošću i dobrim uzorima, ali kasnije donose odluke koje deluju potpuno suprotno vrednostima kojima su učeni. Takva različita iskustva dovode u pitanje pretpostavku da detinjstvo neizbežno određuje čovekovu budućnost.
Istina je da su važni i nasleđe i uticaj sredine, ali nijedan od tih faktora ne deluje nezavisno od drugog. Genetika, temperament i urođene osobine ličnosti prepliću se s roditeljskim vaspitanjem, obrazovanjem, kulturom, prijateljstvima i širim društvenim okolnostima. Danas dodatno snažan uticaj imaju društvene mreže, koje mlade upoznaju s novim načinima života, vrednostima i očekivanjima daleko izvan njihovog neposrednog okruženja. Neki lakše podležu pritisku vršnjaka i potrebi za odobravanjem drugih, dok su drugi spremniji da preispituju ono što vide i samostalno donose odluke. Čak i u istoj porodici braća i sestre mogu veoma različito reagovati na slične okolnosti, jer imaju različite ličnosti, iskustva i odnose s roditeljima.
Kako deca prolaze kroz adolescenciju i ulaze u ranu odraslu dob, sve više počinju da grade sopstveni identitet izvan porodičnog okruženja. Biraju prijatelje, formiraju sopstvena mišljenja, preispituju nasleđena uverenja i odlučuju koje vrednosti žele da zadrže. Rane dvadesete godine mogu biti važan period formiranja identiteta, ali lični razvoj se tu ne završava. Ljudi nastavljaju da se menjaju kroz odnose, odgovornosti, neuspehe i nova iskustva. Temelji postavljeni u detinjstvu mogu imati snažan uticaj, ali ne moraju odrediti kakva će osoba neko postati.
Možda je najvažnije razlikovati razumevanje nečijeg porekla od pretpostavke da ono određuje kakva je osoba. Teško detinjstvo ne znači automatski da će neko postati nesrećna odrasla osoba ili osoba koja nanosi štetu drugima, baš kao što ni odrastanje u domu punom ljubavi ne garantuje da će dete donositi dobre odluke. Vaspitanje nam daje polaznu tačku, ali ne i unapred napisan scenario celog života. Iako okolnosti oblikuju mogućnosti koje imamo i utiču na naše izbore, zadržavamo određenu slobodu da odlučujemo kako ćemo se odnositi prema drugima, kakve ćemo odnose graditi i koje ćemo obrasce ponašanja prekinuti.
Na kraju, rasprava o nasleđu i vaspitanju možda nije toliko pitanje koji je faktor važniji koliko pokušaj da razumemo kako oni deluju zajedno. Ne biramo porodicu u kojoj ćemo se roditi, okolnosti svojih najranijih godina niti svaki uticaj koji će se pojaviti u našem životu. Ali kako sazrevamo, dobijamo sve više prilika da razmišljamo, učimo i preuzimamo odgovornost za sopstvene postupke. Možemo naslediti određene osobine i poneti pouke iz odrastanja, ali nismo samo zbir svojih roditelja, detinjstva i okruženja. Naši koreni pomažu da objasnimo ko smo, ali ne moraju da određuju ko ćemo postati.
