BDP po satu rada u Albaniji procenjen je na 18,7 međunarodnih dolara u 2025. godini, što predstavlja pad od 4,1% u odnosu na 2024. Taj iznos je i znatno ispod globalnog proseka od 23,3 dolara po satu, prema procenama ILO-a.
Albanija zaostaje za svim ostalim ekonomijama Zapadnog Balkana za koje postoje uporedivi podaci. Bosna i Hercegovina zabeležila je 26,3 dolara po satu, a slede Srbija sa 29,8, Crna Gora sa 31,1 i Severna Makedonija sa 34 dolara. ILO ne objavljuje uporedive podatke za Kosovo*.
Produktivnost rada meri vrednost proizvedenih dobara i usluga u odnosu na vreme koje radnici utroše na njihovu proizvodnju. Na nju utiču faktori poput tehnologije i automatizacije, investicija, inovacija, obrazovanja i veština radne snage, ali i struktura ekonomije i sektori koji čine najveći deo proizvodnje.
Relativno niski troškovi rada i visok nivo neformalne ekonomije u Albaniji tradicionalno su kompanijama davali ograničene podsticaje da ulažu u automatizaciju i tehnologije koje povećavaju produktivnost. Kada je radna snaga relativno jeftina, kompanije imaju manje razloga da ljudski rad zamene ili dopune mašinama i tehnologijom.
Struktura ekonomije zemlje još je jedan važan faktor. Postepeni pad značaja radno intenzivnih industrija, poput proizvodnje odeće, mogao bi otvoriti prostor za prelazak ka sektorima koji mogu stvarati veću ekonomsku vrednost po satu rada.
Razlika u produktivnosti posebno je važna jer su zarade u Albaniji poslednjih godina porasle. Viši troškovi rada mogli bi vremenom podstaći kompanije da više ulažu u tehnologiju, veštine i efikasniju proizvodnju kako bi zadržale konkurentnost.
Na globalnom nivou razlika u produktivnosti još je izraženija. Irska je zabeležila najveći BDP po satu rada od 164,7 dolara, a sledi Luksemburg sa 159,5 dolara. Ovi podaci takođe pokazuju važnost ekonomske strukture, jer visokoproduktivne ekonomije uglavnom imaju veću koncentraciju industrija i usluga visoke dodate vrednosti.
Za Albaniju će povećanje produktivnosti biti ključno ne samo za konkurentnost kompanija, već i za podizanje životnog standarda i održiv rast zarada. Bez snažnijeg rasta produktivnosti, viši troškovi rada mogli bi vremenom dodatno opteretiti kompanije i ograničiti tempo rasta realnih prihoda.
