Nekada je novi film ili televizijska serija iz bivše Jugoslavije mogao da postane mnogo više od zabave. Mogao je da preraste u regionalni kulturni događaj. Likovi, fraze i scene lako su prelazili granice, dok su glumci bili prepoznatljivi od Ljubljane do Skoplja i od Sarajeva do Beograda. Danas takva zajednička kultura ekrana deluje sve ređe.
To ne mora nužno da znači da kinematografija Zapadnog Balkana umire. Uspešnih produkcija i dalje ima, a filmovi poput Montevidea i novijeg The Wedding (Svadba) pokazali su da će regionalna publika doći zbog domaće priče kada ona uspe da privuče njihovu pažnju. Ipak, u poređenju sa kulturnim uticajem produkcija iz 1980-ih, 1990-ih, pa čak i početka 2000-ih, primetan je osećaj da je nešto izgubljeno.
Deo problema možda leži u tome što se publika jednostavno promenila. Umesto da čeka novu seriju na televiziji u tačno određeno vreme, danas može da bira između hiljada produkcija na Netflixu, HBO Maxu, Prime Videu i Disneyju+. Netflix je, na primer, dostupan širom regiona i nudi ogroman katalog koji se može gledati kad god i gde god gledalac poželi. Zašto čekati do 20 časova na novu regionalnu seriju kada tinejdžer može da otvori Netflix i odmah pronađe celu sezonu američke, britanske, korejske ili španske produkcije?
Problem postaje još vidljiviji kada se pogledaju tinejdžeri i deca predtinejdžerskog uzrasta. U regionu ima mnogo sadržaja za malu decu, ali znatno manje domaće igrane produkcije namenjene upravo publici između otprilike 11 i 18 godina. Rezultat je da čitava generacija može odrastati poznajući likove iz globalnih streaming hitova mnogo bolje nego glumce, reditelje i priče koje nastaju svega nekoliko stotina kilometara dalje.
I možda se upravo tu nalazi najveći izazov za industriju: ne samo proizvoditi više sadržaja, već stvarati sadržaj koji će mladima dati razlog da se zainteresuju za sopstveni region. Ironija je u tome što region i dalje deli ogroman kulturni i jezički prostor. Hrvatska serija može se razumeti u Srbiji, dok srpski glumac može da radi u Bosni i Hercegovini. Slovenačke i crnogorske produkcije mogu mnogo lakše da putuju nego produkcije iz zemalja koje razdvajaju potpuno različiti jezici.
Streaming bi tu priliku zapravo mogao učiniti još većom. Regionalne produkcije već dolaze do publike izvan svojih matičnih zemalja putem globalnih platformi — Netflix, na primer, trenutno nudi filmove na hrvatskom jeziku poput Južine.
Tu je i pitanje talenata. Generacijama su gluma, režija i scenaristika bili prestižni karijerni putevi, a neka od najvećih imena regiona postala su poznata gotovo svakom domaćinstvu. Danas mladi glumci i filmski autori imaju mnogo širi svet prema kojem mogu da gledaju. Za neke krajnja ambicija više nije da postanu najveći glumci u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu ili Ljubljani, već da stignu do Londona ili Los Anđelesa i pokušaju da ostvare globalnu verziju američkog sna.
Promenila se i sama televizija. Tradicionalni emiteri više nemaju istu kulturnu moć kakvu su nekada imali. Večernji porodični ritual zajedničkog gledanja istog programa uglavnom je nestao, a zamenile su ga personalizovane streaming biblioteke i algoritmi.
Naravno, tu su finansijske okolnosti, troškovi produkcije, problemi distribucije i pitanja autorskih prava. A nostalgija prošlost može učiniti boljom nego što je zaista bila. Nije sve što je proizvedeno pre nekoliko decenija bilo remek-delo, dok današnja publika ima daleko veći izbor nego bilo koja prethodna generacija.
Film i televizija nekada su pomagali u stvaranju osećaja kulturne povezanosti preko granica koji je politika često teško uspevala da održi. Danas bi mogli ponovo da učine nešto slično — samo što publika ovaj put ne čeka da joj jedan televizijski kanal kaže šta treba da gleda.
